Био сам млад и надао сам се слободи
Један од најстаријих становника Геронтолошког центра у Зрењанину, Раде Влаисављевић, ове године у децембру, ако га здравље послужи, напуниће сто година. Запослени у Дому нису заборавили да, на свечан и достојанствен начин, обележе Дан борца. Била је то прилика за подсећање на јединствен животни пут вероватно једног од најстаријих преживелих борца. О њему је пре неколико година снимљен и документарни филм у којем је Раде описао догађаје из Другог светског рата. Остварење „Деда Радетови ратни путеви” снимио је Ненад Катнић.
Пре саме пројекције филма, хор Геронтолошког центра је отпевао песму „Тера Ленка”, коју деда Раде посебно воли, а Павка Мартиновић и Раденко Миливојевић су говорили своје песме. Све је било веома дирљиво.
СЕЋАЊА СУ И ДАЉЕ ЖИВА
Лист „Зрењанин” је 2019. године објавио репортажу о Радету Влаисављевићу. Сећања ни данас не бледе, иако је из Банатског Карађорђева, као осамнаестогодишњак, гурнут на пут ратне голготе. Био је скојевац од 1941. године, а на челу организације био је Божо Бараћ, студент богословије. Учио је кројачки занат у суседном Житишту. Неколико пута је избегао хапшења, а ратни пут водио га је кроз Босну где је на ратишту рањен и заробљен, од логора „Сајмиште” и „Милишића циглане” у Београду, па све до Графенберга…
Инвалид је прве категорије, у пензији од 1980. године, одликован медаљама заслуга за народ и за храброст, био је у Првој војвођанској бригади, трећи батаљон…
Рођен 1923. године је у честитој породици Влаисављевића. Родитељи Сава и Мара, имали су седморо деце: синови Миле, Раде, Станко, Бранко, ћерке Сока и Љуба и најмлађи син Драган. Данас је поносан на своју породицу. Супруга Стана је рано преминула. Кћерке Бранка и Олга, унука Саша и унук Владимнир и Сашина деца Небојша и Нина чине му дане радосним…
РАТНЕ ГОДИНЕ
Често говори колико је људи, посебно младих, страдало у рату. У логору, падали су исцрпљени од глади, од батина и многи нису преживели… Спавали су на бетону, један до другог, како би се се угрејали. Он је 1942. године послат у Ковин, да ради на имању једног Швабе, годину дана касније отеран је у Гудурицу код Вршца… У јесен 43. вратио се у Банатско Карађорђево, где су активисти прикупљали помоћ за партизане, правили склоништа…
– Затим ми, банатски млади партизани, у јесен идемо у Сурдук, да пређемо Дунав… Група је издата, многи су ухваћени и стрељани. Ишао сам кроз Срем, прешли смо Саву и децембра сам стигао у Босну, а прво веће место била је Бијељина – сећа се Раде тих дугих ратних година о којима може и роман да се напише. Видео је децу у збегу, пролазиле су колоне кроз снег, у фебруару, без хране…
Уследиле су борбе са Босанскохерцеговачком ханџар дивизијом. Рањен је на Корају код Брчког, у источној Босни, током Седме офанзиве, а лечио се у партизанској болници 16. дивизије у селу Трнаво (десна нога, руке, груди), где је био Вељко Лукић Курјак. Ту је и заробљен. У логорима, свакодневна умирања, тукли су их. Мучили… И данас, када га питате о страдањима, ратном безумљу и храбрости, он каже: – Био сам млад, и надао сам се слободи и бољем животу…
М. Бечејац
Фото: Архива листа „Зрењанин” и Геронтолошки центар
ПОХВАЛЕ ОСОБЉУ ГЕРОНТОЛОШКОГ ЦЕНТРА
– Све је било врло дирљиво. Програм је трајао сат и по времена и сви су га пажљиво пратили. Водитељи су били Милана Филеп и Вања Илијев. Запосленима у Геронтолошком центру све похвале за свакодневну бригу о корисницима, као и за бројне активности које им употпуњују дане и чине их лепшим – рекла нам је Бранка Влаисављевић након приредбе уприличене за Дан борца.