У великој Сали МЗ Багљаш одржана је 17.12.2025. године реприза програма “Портрет једне легенде” посвећеног легендарном Ђорђу Балашевићу. У односу на премијерно извођење априла ове године у нашем Клубу, програм је био нешто измењен и редукован.
По речима Јасмине Туторов, у име организатора “Багљашкулт” Зрењанин, “завртео нам се Балашевичев рингишпил у глави и звуци његових песама обојили су вече најлепшим тоновима. Програм су извели чланови Клуба за стара и одрасла лица у Зрењанину. Био је то добро укомпоновани микс његових песама, фора и фазона којима је својевремено до суза засмејавао публику на концертима. Било је и поезије, јер је Дјордје Балашевић је био мајстор поетске речи. Кроз цео програм водила нас је модератор Љиљана Вељић причајући нам на занимљив начин Балашевићеву ẓ̌ивотну сторију. Аутор овог изврсно сценаријски и режиски осмишљеног програма је Витомир Чурћин.”
У презентацији Ђолетових стихова ангажовани чланови литерарне секције Клуба, Јованка Говедарица, Милинко Вуковић и Снежана Николич, својски су се трудили да Балашевићеве речи емотивно пренесу слушаоцима и кажу све оно што бисмо и сами рекли када бисмо умели тако добро као што је то умео он. Љиљана Вељић је као модератор са пуно емоција и емпатије пратила Ђолетов животни и уметнички пут, наглашавајући не само његово грандиозно песничко и музичко умеће, већ и снажну идеју разумевања и толеранције. Емотивно, до бола, презентујући његов доследан антиратни став, учинила је да заискри суза на лицима његових искрених поштовалаца. Посебно код емитовања на видео биму песме “Регрутска” са његовог концерта у Сарајеву фебруару 1998. год., као и раздирућег опроштаја од Ђолета на новосадском тргу песмом “Одлази циркус”.
Немерљив допринос у представљању Ђолетове музике дао је наш члан Павле Карлечик са четири баладе (“Прича о Васи Ладачком”, “Ћалетова песма”, “Дођошка”, “Малиганска”) изведене на електричној гитари и у потпуности надоместио одсуство клупског оркестра.
Вокални солисти, чланови музичке секције, (Милена Петровић, Радован Радишић, Властимир Момиров), успешно су се снашли у балашевићевским водама.
Када је ненадно отишао пре скоро пет година, стотине хиљада људи који су га искрено волели заплакало је над његовом, а помало и над својом судбином. Жалила је Југославија за многим људским величинама али никада ништа слично оваквим масовним ритуалима жаловања, се не памте!
Било је суђено баш Балашевићу и једино њему да његову смрт данима хорски отплаче цела једна велика земља која при томе, да ствар буде сасвим уврнута, званично не постоји већ више од тридесет година!
Моћ његових песама уздигла га је изнад смрти и пролазности, уздигла га је у незаборав, до највишег и најдаљег одредишта на које човек, надрастајући судбину, може стићи. За њега се може без размишљања рећи: „Без претходника, без наследника, само свој и наш“.
Оставио нам је песме уз које ћемо, ако судбина не буде шкрта према нашим годинама, још дуго осећати лептириће у стомаку и лакше крпити остарела срца…
